Šestog jula 1995. godine trupe generala VRS Ratka Mladića krenule su na Srebrenicu, enklavu koju je obezbeđivao holandski bataljon UNPROFOR-a (Dutchbat-III). Šest dana kasnije, napadači su bez mnogo otpora zauzeli Zonu bezbednosti za muslimane. Mnogi muškaraci su već ranije bili napustili enklavu u pokušaju da pobegnu, međutim, većina njih ipak je pala u ruke Srba u neposrednoj okolini Srebrenice. Nakon što su, uz pomoć holandskih vojnika, prisutne muslimane razdvojili od žena i dece, Srbi su ih ukrcali u autobuse i pridružili grupi ranije uhvaćenih izbeglica. Nedugo zatim, Srbi su likvidirali većinu muškaraca (najmanje 7.000). Holandski vojnici, od kojih su neki pretpostavljali šta će se dogoditi, ali sami nisu bili svedoci pogubljenja, dobili su odobrenje da odu u Zagreb, gde ih je dočekao premijer Kok i princ Vilem-Aleksander.
Kada se u Holandiji saznalo kakva se katastrofa desila pred očima holandskog bataljona, postavilo se pitanje da li je trebalo da holandski vojnici zaštite enklavu od Srba, i da li bi se na taj način sprečio genocid. U početku se upiralo prstom u vojnike, ali se ubrzo pokazalo da se odgovornost ne može njima pripisati. Oni nisu bili ovlašćeni za učešće u ratu. U septembru 1996. godine, Holandski institut za ratnu dokumentaciju dobio je nalog od vlade da istraži šta se zapravo desilo. Kada je 2002. godine objavljen izveštaj instituta, premijer Kok je preuzeo političku odgovornost za katastrofu koja se desila u Srebrenici i dao ostavku.
Holandska vojska je od samog početka učestvovala u mirovnim misijama Ujedinjenih nacija, u okviru kojih su trupe u njihovo ime pratile da li se poštuju pravila mirovnih sporazuma u različitim oblastima. Prva operacija je bila u Izraelu 1948. godine. Jedan od problema koji se iznova javljao u svim operacijama bilo je takozvano pravilo angažovanja. Šta vojska zapravo sme, a šta ne sme u takvim opasnim oblastima? Donji dom parlamenta donosi konačnu odluku kada je u pitanju slanje holandskih vojnika. Naime, on mora da usvoji dogovore između vlade i Ujedinjenih nacija o količini naoružanja i razmeri sile koju vojska sme da upotrebi. To znači da Donji dom donosi konačnu odluku o zadacima trupa i opasnostima sa kojima se oni tom prilikom suočavaju. Nakon događaja u Srebrenici, ponovo je zaključeno da parlament o svemu tome mora biti što je moguće bolje informisan.
Srebrenica je ostavila dubok trag u Holandiji. Posle nje, slanju trupa pristupalo se sa više brige i opreza. Ali Srebrenica nije dovela do toga da se Holandija drži po strani i odbija međunarodne zahteve za vojnu podršku. Jer Holandija želi da igra ulogu u međunarodnoj (mirovnoj) politici.
N.B. Kanonska komisija je oklevala oko uključivanja ovog članka u kanon. Ne toliko zato što je priča iza njega dosta složena ili najblaže rečeno nimalo laskava za Holanđane. Verujemo u sposobnost nastavnika osnovnih škola da objasne ovako kompleksne teme, a kanon mora da se usudi da ispoštuje i mračne strane istorije. Zahvaljujući internetu, užasne slike drame u Srebrenici su na samo jedan klik mišem od nas. Istina je tu, a komisija želi da izričito upozori predavače i ostale radnike koji se služe ovim kanonom na rizike koje to nosi.
